Kuvanje i služenje slatka od sezonskog voća je u tradiciji našeg naroda kao sto je priprema i ispijanje čaja u Kini. Slatko ne ume svako da skuva. U familiji se tačno zna koja tetka koje slatko najbolje kuva, koje slatko je specijalitet kod koje ujne, koja strina uvek ima slatko da nas posluži bilo leti ili zimi, ali je babino slatko uvek naj, najbolje. Nekada se spremnost i veština domaćice merila po tome kakvo je slatko skuvala, da li ima pravu gustinu, boju baš kako treba, da li su plodovi voća dovoljno čvrsti i da li je milje na kome je posluženje sama isheklala ili navezla.
U kulturi našeg naroda je služenje slatka rano ujutru i kada nam neko dođe u goste. U kuhinjama naših baka je tacna sa slatkom stajala uvek na istom mestu, na ručno rađenom miljeu, u staklenoj posudici sa poklopcem i pratećom posudicom za čiste i korišćene kašičice, sa bokalom vode i čašama. Porodica je nakon ustajanja ujutru, ulazila u kuhinju i pre svega se služila slatkom i vodom, a onda kafa, doručak ili izlazak iz kuće. Kada dođe gost, dok se kuva kafa prvo se služi slatko i voda. Obavezan je komentar, naravno pozitivan na račun slatka koje se poslužuje; “ da je voće kao sada ubrano, da je boja kao zlato, da je baš to slatko ono koje gost najviše voli…da je kristalna činija prelepa i da je nemoguće danas kupiti takav Kristal, da je slatko i voda upravo ono što je trebalo gostu u tom momentu da bi se osećao bolje”.